Sjećate li se onog newslettera pred parlamentarne izbore, u kojem sam pozvala Sanadera da u slučaju izbornog neuspjeha dođe raditi u Ciceron kao konzultant? Pa me moje i lijevo i desno krilo familije popljuvalo, da nije u redu tako se rugat premijeru? No, u međuvremenu su se neki obiteljski ljevičari od razočaranja propili, a neki desničari završili u zatvoru zbog utaje poreza, pa ja u miru pišem newsletter. Evo, naime, opet prilike da dovučem (ex) premijera u svoj biznis! Uvjerljiv je do bola, šta jest, jest. Bio. Do jučer.

Al' ajd' da zamislimo kako bi to izgledalo (dragi obožavatelji njegova lika i djela, odmah da vam kažem, ovo je časno zanimanje, plaćamo sve poreze i prireze, a ponudila bih mu pristojnu plaću. (Nešto manju, doduše, od one koju će primati u narednih šest mjeseci, ali pristojnu). Dolazi on, dakle, na razgovor u Ciceron. Devet je ujutro. Dunja skuhala kavicu. Ja uključujem klimu da nam se Ivo ne oznoji kad stigne. I evo ga: obrijan, ispeglan, odijelo besprijekorno – pravi brend!
Ja bih njemu za početak lijepo dala stolac, laptop, i objasnila kako funkcionira automatić za kavu i blagajna. Odmah bismo prešli na „ti“ (u Ciceronu, dragi čitatelji, njegujemo prisnost i ležernost u svakodnevnom komuniciranju). A zatim se bacili na „case study“, na analizu njegova zadnjeg, oproštajnog govora. A taj govor, dragi moji, idealan je primjer na kojem bismo dr. Ivo mogli podsjetiti na neka osnovna pravila javnog nastupa. I onda na posao, Ivo! Prenesi svoje znanje generacijama koje dolaze! ( Zar to ne bilo divno?)
Krećemo, dakle, redom, u vezi s pressicom. Prisjetimo se:
Ulazak u sobu: samopouzdan. Značka uredno istaknuta na reveru, uredno zblanuti Mehun u pozadini. I onda moj Ivo novinarima: „Šta me gledate?!“

Ja (blago):Što tu, u uvodu, ne valja, Ivo?

Ivo: Pa gledali su me, zašto ne bih pitao?

Ja: Misli, Ivo , misli! Nije ti to bilo dobro. Napadaš, agresivan si u startu! Prvo pravilo kojemu učiš klijente – stvori pozitivan odnos s publikom, budi dobar s novinarima, ne napadaj!

Ivo: Dobro, al' ovo dalje mi je bilo super, jel'da?

Ja (verzirana lija, znajući važnost pohvale): Ovo dalje, da si donio odluku da se nećeš kandidirati za predsjednika i da se povlačiš iz politike, ti je dobro! Tu odgovaraš na dva ključna pitanja: tko i što. To je super, bit će od tebe vrstan konzultant u Ciceronu! Ali prije toga moraš naučiti da poslije pitanja što i tko, moraš odgovoriti na pitanje zašto.

Ivo: Ne može. Zašto bih im ja govorio zašto? Šta ih briga, to je moja stvar, rekao sam da sam spreman na novi početak, to im je dosta!

Ja: Ali Ivo, oni su te izabrali da ih vodiš. Znaš ono, i u dobru i u zlu. To ti je ko da ostaviš ženu i ne kažeš joj zašto, a morat ćeš i na sudu objasniti. Ti najavljuješ novi početak, a što je s njima? Gdje je njihova šansa za novi početak? To bi bilo odgovorno prema narodu.

Ivo (vidno uzrujan; ma, nema ti temperamenta do dalmatinskog!): Ne moram ja ništa onom Oliju Rehnu objašnjavati! Trudio sam se ko konj, radio što su htjeli, a oni nas sad pustili da se sami bakćemo s ovim ludim Slovencima! Ne mogu, ljut sam!

Ja: Ne, Ivo, tome narodu! Hrvatima, Ivo, Hrvatima! Oni su te, Ivo, izabrali, a ne Europčani.

Ivo: Ahaaa, tom narodu! Ma njima ništa ne treba objašnjavat, nisu oni navikli da im se bilo šta objašnjava. Nemaju pojma! Ubio sam se da ih uvedem u Europu; da samo znaš što sam sve prošao, a ovi Hrvati samo kritiziraju. Lijenčine, ništa ne bi radili, samo bi štrajkali i tražili poticaje!

Ja (još uvijek blago, takva sam, ali autoritativno): Pa ne možeš to govorit na medijskim treninzima. Nemoj zezat, moraš odgovorit na pitanje: zašto - i bog! To je drugo pravilo struke!

Ivo: Što je ono bilo prvo pravilo?

Ja: Ne svađaj se s novinarima. Piši ako ne pamtiš, evo ti blok!

Ivo: Pa rekao sam im na kraju da se neću svađat s njima, eto vidiš da znam.

Ja: Joj, težak si! Ajd' da ovu analizu privedemo kraju. Gle, dobro je bilo ono malo sentimentalnosti u govoru i prisjećanja na sve što si napravio za vrijeme svog mandata. Ali onda dolazimo do glavne zamjerke: izbjegao si argumentaciju. Tu si trebao iskreno i otvoreno reći da smo u ban... u gabuli, pričati o tome kako se osjećaš, reći da si razočaran Europom i da više ne možeš i ne znaš dalje. Hej, svi bi te podržali! Znaš ono, krv, suze, muka i znoj. Pa Obama…

Ivo: Ne spominji mi te sentimentalne bezveznjake, nije to moj stil. Uostalom, rekao sam im zašto NE odlazim.

Ja: Ali, smiri se, Ivo, gle: kad ljudi ne znaju, onda nagađaju, slute, petljaju. To ti je važno za direktore na komunikacijskom treningu! U nedostatku informacija ljudi se boje, pletu svoje priče; bolje je odmah na početku izaći pred ljude i reći istinu. Onda se svi solidariziraju s vođom, a ne nazovu ga slabićem i kukavicom.

Ivo: Ma, ne trtljaj! Ja ni ženi svojoj ne kažem istinu. To o istini ti je bez veze, a ni kulturološki nam nije bliska. Nije ovo Švedska. Ovo ti je polupismen narod. Što manje zna, to bolje.

Ja (blagi uzdah): Pravilo tri. Ne podcjenjuj i ne preziri publiku, suradnike, ljude s kojima živiš. Skromnost je vrlina.

Ivo: Gdje bih ja bio da sam bio skroman? Stalno govoriš u svojim analizama da sam samouvjeren, siguran, autoritativan. Boli Hrvate dupe za skromne političare. Ma znaš ti šta, razmislio sam, ovo poduzetništvo je bez veze , nisam ja znao da je to tako naporno! A imamo i različite stavove o javnom nastupu. Ako si baš zapela, hoćeš skromne, zovi Jurčića da ti bude konzultant u Ciceronu, ha, ha! Ako hoćeš iskrene i otvorene, zovi Kirina , he, he. Ili Keruma, on ti je takav! A ako hoćeš da ti Ciceron ode su stečaj, zovi Milanovića. Ha, ha, ha,ha. I još kažeš da nemam smisla za humor…

Ja (uvrijeđeno): Gle, šteta, imaš dobar potencijal - glas, dikciju, stav, ti si hrvatski brand nr.1., znaš odlično sve manipulativne tehnike u komunikaciji, šteta da ti to znanje propada. Malo ćemo te istesati i verbalno i fizički, pa ćeš biti…

Ivo: Ma nije to za mene. Evo, umorio sam se, a tek je 10.30. Ne možeš reći da nisam probao…Kad sam rekao novi početak, nisam baš mislio da me netko pili s nekim pravilima, da radim od jutra do sutra za crkavicu. Imam ja nešto drugo u planu.

Ja (slavodobitno): Ipak politika, ha? Ali bez Europe? Hrvati će te obožavati kad se vratiš u velikom stilu!

Ivo: (namigne mi, gotov stručnjak za neverbalnu komunikaciju, nema šta!) Samo gledaj. I ne brini se koga ćeš sad komentirati u medijima. Odmori se malo, doktoriraj na Kosorici i Hebrangu, on ti je eldorado za analizu. Doduše, da, nisi ti psihijatar, ali nema veze. Uskoro ćeš opet imati posla oko mene, ne očajavaj! Naše karijere su karmički povezane. Budi dobra i pametna i plaćaj poreze - za moju plaću od 21 500 kuna u sljedećih 6 mjeseci. Ciao!

Ja: Ivo, vraaati se, skuvala sam ti paštašutu…